Cijepanje mrežice

Povremeno volim da igram košarke sa prijateljima - lako je, udaraš loptu i pokušavaš da je ubaciš u koš, bez previše razmišljanja. Sport ne postoji samo zato što smo svi mi pomalo mala dijeca koja vole da se igraju nego i da se testiramo, disciplinujemo, borimo, naučimo…

Zadnji vikend na teren sam došao sa dobrim prijateljom i igrali smo basketa jedan na jedan. Obojica ne igramo često pa smo pomalo zarđali. Moj drug je puno mršaviji, koji centimentar viši i za razliku od mene nekada davno trenirao je košarku. Od samoga početka jedva da sam imao šansu, nikako nisam mogao ući pod koš jer je on bio puno brži i pokrivao sve ulaze pa sam pokušao da gađam iz daljine. Nevolja nikada ne dolazi sama, tako ni moji šutevi iz daljine nisu išli gdje treba, koliko god da sam bacao sa “trojke”, lopta se jednostavno odbijala od obruča mom drugu u ruke a on je to pretvarao u lagane koševe. Njegovi napadi bili su još gori po mene: uradim sve što treba, stojim na potrebnom odstojanju, svaki put skočim da blokiram šut na koš, ali to mom drugu nimalo ne smeta, bez problema preko moje ruke baci loptu i ona glatko ulazi u obruč. Do pred kraj utakmice na moja dva poena on je već ubacio dvanest i falila su mu tri poena do pobijede, brisao je teren samnom jer sam bio u teškoj poziciji i bilo je pitanje vremena kada će me pobijediti. Bio sam ljut, borim se, igram najbolje što mogu a gadno me razbija lik koji i nije toliko bolji od mene.

Nisam bio raspoložen da budem poražen taj dan, nisam htio da prihvatim poraz. Odlučio sam da zaigram od “početka” i svom snagom. Napad mi nije išao pa sam se fokusirao na odbranu, nisam uopšte mislio kako da dam koš, samo kako da zaustavim druga. Zaigrao sam agresivnije sa više rizika, pratio sam ga bolje od njegove sijenke, bio sam mu blizu i nisam dozvoljavao da puca, pod košem sam počeo da koristim svoju težinu i snagu. Dok je moj drug pokušavao da shvati da će morati dobro da se pomuči prije nego mu dozvolim da ubaci ta tri poena ja sam mu već duvao za vratom, polako sam ga stizao. Prvi je stigao do petnestog poena dok sam ja ubacio četrnaest, po pravilima trebali smo da igramo do momenta dok neko ne napravi dva poena razlike. Ni sam ne znam kako, izjednačio sam i dobio priliku za zadnji napad, ostao sam na “trojci” sam, bez razmišljanja i uz puno rizika bacio sam nekako tu loptu. Kroz čitavu utakmicu na jednu ubačenu trojku, promašio sam oko petnest šuteva od kojih je većinu moj drug iskoristio i ubacio lagane poene za sebe ispod koša, u momentu dok je lopta letila prema obruču izgledalo je kao da se istorija ponavalja. Nisam mogao vjerovati ali lopta koju sam bacio je ušla - ne ona nije samo ušla, pocijepala je prokletu mrežicu - kako se kaže kada lopta uđe bez dodirivanja obruča…Pobijedio sam…

Ovo nije priča o košarkaškoj taktici ili hvalospijev o mome igranju basketa (mislim i dalje da sam poprilično loš), samo kratka priča o tome kako se nikada ne treba pomiriti sa porazom; povremeno nije dovoljno dati sve od sebe, treba preći i preko te zamišljene granice.